Koliko ste puta čuli za nekakve “module”? Bezbroj? Softveraši ih svuda pominju? A koliko to ima veze sa Vašim poslovanjem? I zašto je to dobro za Vas? Evo jednog retoričkog pitanja:

Da li Vi poslujete robno, pa materijalno, pa finansijski, pa sintetički, pa analitički, pa proizvođački, pa maloprodajno ili se jednostavno i prirodno bavite svojim poslovanjem koje podrazumeva sve to, a ponekad samo ponešto od toga?

Otkrićemo Vam malu tajnu:
Moduli se prave jer je ekstremno teško napraviti “sve odjednom”.

Vremenom se moduli spajaju jer je poslovanje jedna logička celina. Spajanjem modula se dobija “visoko integrisani sistem” što je zapravo neka vrsta programskog frankenštajna jer su različiti delovi nastajali od nule na različitim idejama, zadacima i projektima, samo ponekad izgledaju isto. Ali i dalje će Vam (skoro) svi “prodavati” nekakve module, jer lakše je prodati tako: Vi u startu ne znate koliko i kojih modula će Vam trebati, a kad jednom krenete sa plaćanjem… nema kraja ni smisla da prestanete kad ste “tu negde” pred kraj… kako se svaki kupac modula nada… I nada… I nada…

I sad, setite se kad su Vam objasnili da je to sa modulima super jer Vi kupujete samo ono što Vam treba, a ono što Vam ne treba ne kupujete… Učinilo Vam se logično i smisleno? Da, bilo je tako. Ali sad kada znate zašto je to tako? Šta sada, kada znate da postoje sistemi koji nisu integrisani nego su sposobni da prirodno obuhvate sve elemente poslovanja?

Za modularne priče je uvek vezana i jedna česta besmislena radnja koja je uvek obavezna i angažuje ogromne ljudske resurse bez ikakve potrebe. To je princip “prenošenja” nekih podataka iz “robnog” u “finansijsko knjigovodstvo”, na primer. Postoje i mnogi drugi primeri “preuzimanja” (otknjižavanja, doknjižavanja, proveravanja, likvidiranja…) i svi proističu iz samog modularnog principa softvera koji se koristi: Da je to tehnički jedan program, ne bi bilo takve potrebe.
Ove besmislena radnja se dešava i na mestima gde gomila modula koristi “jednu bazu”. “Jedna baza”, a opet imate neko preuzimanje iz “finansijskog” na primer u “hiper kocku za analizu” opet samo na primer, jer takvih primera opet ima dosta. Neki će to pravdati potrebom kontrole i supervizije, neki će to pravdati neophodnošću pripreme jer tehnologija hiperkocke i kompleksne analize zahteva šta-ti-ja-znam-šta… Neki će toj nemogućnosti pravljenja prirodnog sistema nadevati čak i imena tehnologija kao n-tier tehnologije koje su se nekad ranije koristile za nekakve načine pristupa nekim eksternim bazama, neki će to nazivati otvorenošću koda i baze… a zapravo se radi o trošenju vremena na apsolutno bespotrebne stvari i to zbog lošeg modularnog softverskog problema.

Lidder 10 monolit u imenu sadrži monolit baš zato da bi se razlikovao od ogromne većine ponude na tržištu. Monolit znači da Lidder 10 MRS poslovanje vidi kao jednu prirodnu celinu i tako se i odnosi prema njemu.

Ko zna, zna, ko ne zna pravi modularni sistem u kome se sve odnekud preuzima sa hiljadu i jednim izgovorom zašto je to dobro, ali ni sa jednim stvarno dobrim razlogom. Lidder je pravljen je sa idejom da isprati prirodni sled stvari u realnom životu i poslovanju, što isključuje module, a uključuje monolitnost izvedbe koja omogućava mnoge stvari poput tačnosti u realnom vremenu ili automatskih kontekstnih analiza, koje sistemi sa modulima ne mogu ni zamisliti zbog brzine i organizacije koju ne mogu imati. Lidder se može atomizirati na module, za čim nema nikakve potrebe, ali modularni sistemi nikad ne mogu postati monolitni… mada ni za tim nema potrbe jer postoji Lidder! 🙂


Moramo reći, istine radi, da modularni sistemi imaju smisla u velikim privrednim sistemima i stvarno velikim firmama sa hiljadama zaposlenih, ali ovde ne pričamo o sistemima po narudžbini koji se izvode na višegodišnjem nivou i višemilionskim dolarskim iznosima. Mi pričamo o softveru kao gotovom proizvodu koji je primenjiv na standardne, svuda većinske, male firme.

---

Prethodni blog post: Na koji način se postiže udoban i jednostavan rad?