Tekst pred vama, iako pisan početkom 2021. godine, jedan je od onih koji ne oslikava samo trenutan odnos poslovnog sveta tj. firmi prema softveru za praćenje poslovanja, već je to vrlo direktan prikaz koji će bez sumnje biti jednako aktuelan i kroz deceniju i više. Još jedan zanimljiv osvrt na poslovni softver koji je zabeležio Digital Priest, dugogodišnji akter na našoj programerskoj sceni. Možda prepoznate i sebe u redovima koji slede.

(Vreme čitanja: 5 minuta)

autor: Digital Priest, blogger i softver inženjer

Dok ovo pišem, dolazi proleće/leto, godina je 2021. Idite, šetajte, uživajte u slobodi! Ako Vam se baš čita, onda ok. Ako Vam nije dosta poslovanja, a naročito softvera, dobro došli!

Ovo su pogledi iz perspektive mog ličnog višedecnijskog iskustva u pravljenju i uvođenju softera, nisu gotove istine za konzumaciju. Za gotove i lako svarljive istine obratite se nekom korporacijskom marketingu, nekog softvera.

A. Startup, ludilo! Idemo, idemo, bićemo Google!

Prva i najčešća grupa, koja pretražuje Google u nadi da će naći savršeni softver, su firme na početku razvoja koje poslovni softver vide kao operativni i neophodni trošak. Sve oko njih im govori da je iznajmljivanje za njih jedini pravi izbor.

Danas se sve iznajmljuje, pa i poslovni softver. Iznajmite telefon (za dinar), iznajmite i on-line office i poslovni softver, iznajmite i ljude, pa ako ne uspete, niste puno izgubili. I to razmišljanje – smanjenje rizika od gubitka – je sasvim ok. I onda, pošto razmišljaju kako da što manje izgube, a ne kako da prosperiraju, oni često i izgube. Firmu zatvore, softver prestanu da iznajmljuju i to je to? Pa, nije baš.

Gde su podaci u upotrebljivoj formi? Gde su fakture i drugi dokumenti? Gde su obračuni zarada? Arhiva se mora čuvati i posle zatvaranja firme. Najbolje je da sve to bude u nekoj modernoj on-line agenciji? Da bi agencija to čuvala i ona mora da plaća nešto nekome, pa će i ta zatvorena firma morati njoj. Softver, koji je bivša firma iznajmila, joj neće dati sve obračaune i dokumenta na PDFu kada prestane da ga iznajmljuje. Tako će i tada morati da plaća softver iako ga ne koristi jer je sve to on-line i neko mora da čuva dokumenta na nekom serveru koji troši struju… Ali, možda ja preterujem. Možda Vam arhive dokumenata ni ne trebaju. Možda Vam neće naplaćivati to što Vam čuvaju dokumente, a što oni plaćaju nekome. Složićete se, najbolje bi bilo da firma uspe, a da bi tako bilo ne treba da planira kako da što manje izgubi i radi toga iznajmi sve. Ima i besplatnih i upotrebljivih alata i nije potrebno sve iznajmiti. Samo ih treba naći.

Dakle, nije sve tako jednostavno kao što se u vodičima za početak biznisa olako preporučuje: Iznajmiš par stvari, uložiš 100 dinara i posluješ kao Google. Ne može za 100 din. Iznajmiš softver, najbolje neki ERP, za 999 dinara, uložiš na to 100 din i onda posluješ kao Google. ERP je, u prevodu, sistem za planiranje resursa u korporacijama i sve to Vam nude za 999 dinara. Ne deluje Vam logično? To je zato što i nije. Ili nije ERP ili nije 999 ili ne treba iznajmljivati ili sve to uopšte nije upotrebljivo na duže staze… Nešto od toga jeste.

Probleme prve veće grupe sam naveo i malo se i našalio njihovom mukom. Daleko od toga da je jednostavno. Gotovo rešenje nemam, ali definisanje problema je pola posla. Pre će im posao završiti neki on-line office i fakturisanje u njemu, plus saradnja sa kvalitetnom agencijom, nego neki “ERP” sa svim svojom problemima. Ili neki drugi besplatni, ali kompletan alat. Ili odlaganje odabira softvera za poslovanje za nešto kasnije u životu firme. Ako krenete loše, problemi će se umnožavati eksponencijalno.

B. Mi smo institucija za sir, muziku i krovove i treba nam sve!

Druga zanimljiva grupa su raznorazne (dez)organizacije (čitaj: razne državne institucije) koje traže ponude za softver tako što uzmu od svojih ortaka, braće i kumova, ponudu za neki zamišljene softverske module (glavna knjiga, štampanje kartica, blagajnički dnevnik, štampanje blagajničkog dnevnika i slično navođenje) i onda to sa copy-paste presele u mail sa zahtevom za ponudu. Ponekad i izbrišu ime onog ponuđača iz čije su ponude kopirali tekst, a ponekad i ne.

Državnim instutcijama je najvažnije da što više ljudi nešto radi i za njih postoji modularani softver u kome je sve u nekom od modula za koje je zadužen neko drugi. Idealno poklapanje. Plus, dobavljač softvera je najčešće rođak, jer, kako drugačije? Ponude od drugih se traže radi ispunjenja forme “tri ponude” koje odavno ni ne postoje, ali navika je navika, da im ne kažu da su tražili samo od dobavljača koji je rođak. Nabavka je, razume se, hitna. Svakih nekoliko godina kada se promeni upravljački kadar.

„Kada na kraju godine treba da sastaviš završni, to lepo kreneš da radiš u novembru i do marta nešto stigneš da uradiš, ali ne sve…”, po rečima jedne njihove knjigovođe. „Ali do juna sledeće godine se stigne. Taman posle dođe odmor jul – avgust i opet na završni… Posla preko glave. Uvek fali još ljudi.” – zaključila je ona. Pa to je i bila ideja, pomislih ja tada i stavih takve na „ignore” listu. Sretao sam ih baš dosta. Ne razumeju oni zašto neko ne bi zaposlio još 10 ljudi za neki posao koji može da radi jedan prosečan, nazinteresovani radnik. Kad već može da zapošljava, oni zapošljavaju. Ja ne razumem njih, oni ne razumeju mene. I taman, ignore.

C. Ugledni lokalni (kontroverzni) biznisi

Dobra stvar je da ima mnogo više onih koji se su prošli fazu straha od propadanja i prešli u stabilnu fazu, a nisu (kompletno) na jaslima države. I njih ja delim na one koji bi da šaraju i varaju i državu i komitente i one koji bi da svojim umećem pošteno zarade i koji vole da znaju tačno šta i kako im se u firmi odvija i shodno tome planiraju svoj dalji rad. Pogodite kojih ima više. Mnogo više.

Neki među Vama sada misle: „Pa svi vole da rade pošteno i da znaju tačno šta im se dešava u firmi i da planiraju?!”. Ne. Moje višedecenijsko iskustvo govori suprotno.

C1. Ugledni (obično) kontroverzni biznisi

Svi vole „da kažu” da rade samo „na belo” i da hoće da znaju gde im je šta i tako dalje i tako dalje… Ali onda se dođe do konkretnih stvari. A kada se dođe do konkretnih stvari, u 95% slučajeva ispada da vole da im je sve u „obradi” na neodređeno vreme i da vole da zapravo ne znaju ništa jer ih tako manje „boli glava” kada im se i kupci i dobavljači „predomišljaju”. Poslovanje bez podataka, a kamoli informacija, im omogućava dovoljno velika margina profita, za koju i ne znaju kolika je, ali eto, rade godinama. Ne moraju da se trude, rade onako kako je lakše, a ne onako kako treba. Zakoni su za njih samo dobronamerne i neobavezne preporuke nekih ljudi, koje su u suprotnosti sa njihovom profitabilnošću i načinom rada. Fakture danas jesu, sutra nisu, jer kupac tako traži, ni jedna otpremnica nikada nije konačna, jer kupac tako traži, ni jedan ulazni dokument nema cene jer dobavljač tako želi (daće cene ne kraju godine kada odredi promet)…

Što se više radi sa državom to se neverovatnije stvari dešavaju u poslovanju u dokumentima i ko je tamo neki program i softveraš da mu kaže da ne može avans da se uplati za već izvršen promet? Pa za taj promet nema ni jednog dokumenta, iako je sve već i nabavljeno i prodato i onda može avans, dobavljač je tako rekao, a i dobavljač i kupac su državne firme i nema sa njima zezanja, oni kad kažu da može, onda može. Bez dokumenata, naravno, da podsetim. Dokumenti će biti sledećeg kvartala, a program, po njima, mora da se snađe kako zna i ume i to sâm, pošto ni knjigovođa nema pojma kako se to izvodi. Verujte mi, ne želite da znate kako oni to zapravo knjiže. Ni u vrtiću im vaspitačica ne bi dala pčelicu, čak ni za trud. A traže ozbiljan softver…

Kao i za sve drugo, tako i za takve potrebe postoji softver koji prave profesionalci koji sve rade za novac i rade sve za novac. Može i roba u minusu, i kupci koji nemaju stanje, ali imaju „robna dokumenta” koja na sebi nemaju ni količine ni cene, a i artikli su upitni… jer se kupac možda predomisli!. Može taj softver posebno da prati i to što ti kupci redovno uplaćuju nekakve račune kojih neće ni biti kad se kupci predomisle ili im to što su već platili ni ne treba pa vrate, ali ne bi da se to „vidi kroz papire”. A, u međuvremenu, treba da izgleda kao da je sve uredno ako ne-daj-bože neka kontrola zatraži. Pa je stoga sve „u obradi”.

I onda lepo takve firme kupe poznati softver od poznatog proizvođača u kome sve to može. I rade koju godinu. Međutim, menadžmentu počne da smeta to što svaki izveštaj čekaju nekoliko dana i to što se i iz aviona vidi da su podaci manje ili više netačni. Ima se, može se, sa državom (često) radi se, ali počinje da smeta to što se nikada ne zna ko koliko kome duguje, a kamo li nešto više. I onda, po njima logično, počnu da traže drugi softver jer misle da je to rešenje problema. Da bi uopšte prešli na bilo šta drugo potrebno je, za početak, imati početno stanje. Popisi prođu vrlo teško, ali prođu nekako. Međutim, finansijsko stanje bukvalno ni za šta takve firme ne mogu pribaviti ni posle mesec dana danonoćnog menjanja statusa naloga iz „obrada” u „proknjižen”, i obratno jer još uvek neko nije uneo konačne cene i količine u ko zna kom dokumentu od ko zna kad. Sve je u statusu „obrada” i ništa se konačno ne zna.

Drugi softver ovakvim firmama NIJE rešenje jer problem nije u softveru! Mislim, softver jeste omogućio totalnu smejuriju od računovodstva, svojim „kupac tako traži” opcijama, ali problem nije u softveru već u načinu razmišljanja ljudi u firmi. Poslovni softver može od dobrog menadžmenta i firme da napravi odlične, ali ne može da ima podatke i nema podatke u isto vreme jer ga nije pisao Dambldor u Hogvortsu. Softver ili može sve što kupac zamisli ili je stabilan, precizan, tačan i pomaže u radu.

C2. Lokalne (obično) neprimetne, vredne firme

One firme koje bi da svojim umećem pošteno zarade i koje vole da znaju tačno šta i kako im se u firmi odvija i to žele da znaju kad god im se to učini zgodno, bez čekanja, su retke zverke. Malo ih ima i teško ih je opisati. Sve im je kancelariji uredno. Ne viču, ne prave se pametni. Razmišljaju. Vole da poštuju Zakone. Vole, isto kao i svi drugi, da plate manje poreza, ali po Zakonu. Kada nešto ne znaju, pitaju?!? Ej, pitaju! Rade do kraja radnog vremena iako nisu društvene firme. Zaposleni imaju redovne isplate zarada a imaju i slobodne dane i odmor. I život. Svi im papiri imaju i količine i sve druge podatke. Fakture ne cepaju po zahtevu kupaca, niti primaju dokumente bez cena.

Kao da pričam o nordijskim državama? Ne. Ima takvih i ovde, u Srbiji. I oni, kao i ti zamišljeni nordijci, vole da rade. I to brzo i efikasno. Žele da što manje rade, a što više urade. I da ne moraju dva puta da unose jedno te isto. Najviše vole da uopšte ne unose, već da uvezu. Ne, nisu lenji, prosto ne žele da rade nešto što može i kompjuter. Njihovo vreme im je dragoceno. Mogu da pristupaju svojim podacima on-line, ali podaci su njihovi i kod njih u firmi i ne moraju nikome ništa da plaćaju da bi ih imali zauvek. I da, ima monolitnog softvera i za njih. Kao što modularnog ima za sve druge grupe. Isto kako su oni u manjini i takav softver je u manjini, ali ga ima. Ko potraži taj i nađe.

Proleće/leto, 2021.

Ne, neću dalje da delim firme i korisnike, ovo mi je nekako bilo taman za ovu sezonu. A vama? Jeste li se negde pronašli?

---

Ukoliko Vam se blog i tema dopadaju, prijavite se na listu
kako ne biste propustili neki od narednih postova.

---

Prethodni blog post: Kada je bolje imati 20 nego 200 poslovnih izveštaja?